Tako smo hteli

Živim u Sahari.

Družim se sa peskom koji je moje novo stanište. Pod nogama mi je, u nozdrvama mi je. Škrguću mi od njega zubi,  peku me oči.  Ali ovo nije  ona Sahara u Africi. Ovu smo mi proizveli našim trudom i  radom raznoseći pesak sa okolnih kamenoloma  na sve strane.

A onda ga je vetar slojevito složio po trotoarima i ulicama...

Ima ga i  na oknima prozora, na dečjim igralištima, u bolnicama, u školama. Ali neka ga, što bismo ga čistili? Ma neka ga, nek se taloži, možda će se primiti novi, i tako nam treba za nove puteve, pruge, avione, stadione... N

eka tutnje kamioni, nek se dižu oblaci prašine. Sve je to za narod, sve je to za njegovu dobrobit. Motam se u bele marame kao beduin, pokrivam kosu, nos, usta ... Nek ide razvoj, nek ide progres!

Neka se dižu oblaci slobode i nek završe u našim plućima. Ne, nije nam tako suđeno. Tako smo hteli.

Savesni građanin

Gust oblak prašine ostao nakon čišćenja

Građanima koji su prolazili glavnom ulicom Ratka Pavlovića kod Osnovne škole „Nikodije Stojanović Tatko“ pažnju je privukao pokušaj zaposlenog u koncesionarskom preduzeću „Demetra AB“ da očisti trotoar. On je držeći onu duvaljku ZA LIŠĆE čistio nakupljenu prašinu i pesak. Tako je podigao gust oblak prašine koja se još više razletela

Prokupljepress.comBiljana Roganović