Nismo naučili ništa iz naše ne tako davne istorije. Još samo pre osamdesetak godina, posle Drugog svetskog rata, nova vlast je krenula sa uništavanjem sela. Što više seljaka, domaćina, namamiti u gradove i od njih napraviti proletere, ljude koji zavise od plate koju dobijaju za najprostije radove. Obećavajuči im kule

Detinjstvo svakog od nas obeležile su borbe, porazi, pobede i iz tih bitaka izlazili smo jači, ne slabiji. Još uvek pamtim najveće svoje traume, ali sam ponosna na sebe jer me nisu ranile, već ih shvatam kao sastavni deo života u kojem zaista mora i da se krvari. Te osamdesete

Juče pola dana i noći bez vode. Kada je i došla toliko slab pritisak da smo opet koristili lonče da se umijemo. Da je prvi put...ali je sto prvi i biće ih još.  Jutros oko 7 časova ode i struja... P.S. Plaše me redovi, za hleb, već čekam

Septembar, subota, pijačni dan u gradu Prokuplju. Vreme hladno, kišovito. Sezona zimnice. I na svu tu muku problemi izazvani nemarom. Kako nesavesnih vozača kamiona, tako neradom policijskih službenika. Vlast je pijacu izmestila na periferiju grada, kažu kako bi građani imali konfor. I gle problema. Pošto je daleko logično je da